Biće skoro propast sveta

Vodnika Esada iz Bosne, čuvenog srcelomca, upoznao sam već prvog dana, na prvom koraku u samostalan život. Sudbina me, eto, poveza sa njim u tom prelepom malom gradu na jugu Makedonije, gde sam, kao novopečeni potporučnik JNA, započao svoju vojničku karijeru.

Sišavši sa autobusa, sa koferom u ruci, uputio sam se ka grupi kolega, uniformisanih momaka, pred vojnim restoranom. Pitao sam za komandu garnizona i, onako usput, kakve su mogućnosti samačkog smeštaja. Visokog, vitkog, naočitog, produhvljenog lika, samouvereno-mangupskog držanja, Esada ste morali prvoga da primetite.

"E, zemljače, došao si na pravo mesto" reče on, "ja bas tražim cimera, a ti mi izgledaš ko poručen!" Ovakav neformalan pristup (podrazumeva se, doduše, da smo svi mi, profesionalni vojnici, drugarčine međusobno) namah me je osvojio i ja, mada sa izvesnom rezervom, pristadoh, bar kao početno rešenje,  dok se ne snađem.

(...Moram ovde da napravim jednu malu digresiju i da vam ispričam jednu čudnu epizodu sa beogradske autobuske stanice sa koje sam krenuo u novi život. Dok je autobus polazio odnoseći me ka jugu, neki čudan čovek, u vrevi, među putnicima, brdima prtljaga i polazećim autobusima, povišenim glasom ponavljao je: "Biće skoro propast Sveta! Biće skoro prpast Sveta!" Bile su to poslednje reči koje su me otpratile u neizvesnu budućnost. Ne znam samo zašto su se tako sugestivno urezale u moju svest... )

... Dani sa Esadom bili su zanimljivi i ja sam ubrzo savim zaboravio onog čudnog čoveka i njegove "pročanske" reči. Ustvari, moj samostalni život krenuo je, zbog Esada, sasvim suprotnim pravcem od mog zamišljenog ideala o povlačenju u mir sopstvene samačke sobice posle napornog radnog dana, odnosno "...o intelektualnoj izolaciji u okviru sopstvenog sistema vrednosti..." kako sam zanešenjački znao maštati u poslednjim danima kolektivnog pitomačkog života...

Naša zajednička "gajba" bila je prava momačka: sa zasebnim ulazom, čista, prostrana sa dva udobna kreveta u suprotnim uglovima. Tada je bilo uobičajeno da samci ne koriste gazdino, nego javno kupatilo, pa tako i nas dvojica. Uvek smo u javnom kupatilu uzimali jednu kabinu, trljali jedan drugome leđa, i zezali se "namrtvo". U svom dotadašnjem pitomačkom životu prošao sam svakakva slična "muška" zezanja i video sam toga baš dosta, ali sam Esadu iskreno zavideo na njegovoj izrazitoj obdarenosti među nogama. A on je voleo da to još i potencira. Svaki put, pod stimulativnim mlazevima tople vode i u intimnom prostoru male kabine, Esad je dobijao neodoljivu potrebu da mi priča škakljive detalje o povaljivanju ženskih i o tome kako one polude za njim.

Takve erotske priče u takvoj inspirativnoj atmosferi i u takvoj krajnjoj, ogoljenoj intimnosti, ne mogu biti bez efekta - i nama se tom prilikom penis obavezno dizao. U tako stisnutom prostoru (kabina za jednoga!) erekcija se nije mogla "zabašuriti", a ni dodirivanje erektiranim penisima nije se moglo izbeći. Priznajem da mi to nije bilo baš neprijatno, mada sam se u početku svaki put štrecao, kao na dodir žeravice! Uočivši moju zbunjenost Esad reče da se toga ne treba stideti, da je to najnormalnije... A na moje zavidne poglede rekao je: "Nisi ni ti loš. Ustvari, strašan si šarmer i time si me, onog prvog dana, na prvi pogled potpuno osvojio. Da znaš samo koja je konkurencija bila za mesto moga cimera! I kada bih ja bio žensko, veruj mi, između tebe i mene - izabrao bih tebe! Samo, treba ti malo više samopouzdanja".

Od tada nisam izbegavao to uzajamno "nenamerno" dodirivanje uspaljenim penisima. Oslobođen, čak sam ga i "šaljivo" provocirao "poturanjem" i dvosmislenim pokretima, na šta je Esad izvanredno reagovao, pa čak i provokativno (kao u šali!) simulirao da me "nabija", uz pokrete snošaja, terajući mi svaki put srce u grlo! Smejali smo se svemu tome, naravno... Pa mi smo dokazani švaleri! Prećutni dogovor o ovoj našoj maloj tajni, pojačan mističnim velom (doduse, već dobro načetog) tabua u standardima "vojničina", bila je možda baš ona presudna karika koja nas je izuzetno zbližila...

A što jes, jes. Esad je važio za najcenjenijeg i najpoznatijeg pastuva u gradu. Teško onoj na koju se on namerači - toj nije bilo spasa! Koliko sam samo puta morao "da šetam", iz muške solidarnosti, jer njemu je tako često trebala gajba. A bilo je tu svakakvih: od devojčica, do udatih žena - ni jednoj nije opraštao!

"Znaš šta", reče mi jednom, "nemoraš ti, ako baš nećeš, svki put da napuštaš sobu."

"Molim? Kako to misliš?..."

"Pa tako, lepo, bolan - pretvaraj se da spavaš... a ako baš hoćeš, možeš ponekad i da se pridružiš!" (Ne verujem da to čujem! Pa kako on to misli?)

"Ja ne mislim nikad da se ženimi - sve je ovo čista zezancija" reče Esad. "Sve je to, moj burazeru, potrošna roba! Život prolazi, bio ti fini ili ne. Sve one među nogama imaju istu stvar, i svima njima treba baš ova stvar medju našim nogama - pa ko pre stigne, njegova je! To ti je sva životna mudrost!"

I tako je to krenulo... Kad "plen" već jednom uđe u našu "jazbinu" i legne u krevet (nije važno da li je moj ili njegov) ta ženska je bila uhvaćena, kao u paukovu mrežu. Dogovor je bio da onaj drugi (koji se pravi da spava najdubljim snom) nastupi tek kad padne prvo svršavanje. Tada se obično događalo da ovaj drugi, koji se iznenada probudio, ceo posao obavi uz nesebičnu asistenciju svoga predhodnika. "Trojke" su bile vrlo maštovite, vrlo poučne, inspirativne i ustvari nezaboravne! Naravno, uz one "tajne" iz tesne kabine javnog kupatila, ovo je bila takođe jedna od onih (možda i najčvršćih) karika u dugom lancu okolnosti koje su nas neverovatno zbližile i učinile da dišemo kao jedan...

... Nemalo zatim varošicom se proneo glas o nama kao "opasnim momcima". Znalo se da ono što jedan "ulovi", obavezno deli sa drugim. Kako nismo imali problema sa ženama, to je malo koje veče naša soba bila bez "plena". Bilo ih je i duže vreme aktuelnih, koje su se, na nasu radost, često vraćale... ali bilo je i onih kojih smo se jedva uspevali otarasiti... Ne mogu da se požalim: škola koju sam sa Esadom prošao bila je i više nego "životna"!

(A one „proročanske" reči onog čudnog čoveka sa beogradske autobuske stanice, već sam i zaboravio... A nije trebalo! Dve epizode koje slede, samo da sam znao da ih protumačim, bile su pravo predskazanje!... )



PREDSKAZANJE PRVO

Bila je hladna zimska noć... Iscrpljen napornim radnim danom kojim se, ranije nego je planirano, završila višednevna vežba "pokretnog logorovanja u zimskim uslovima..." (ili takvog nekakvog sličnog vojnog zezanja), i jedva dočekavši udobnost svog čistog kreveta, vrlo brzo sam čvrsto zaspao... U ko zna koje doba noći probudim se i odmah registrujem da Esad ima "plen". Ali neuobičajeno je bilo njegovo nastojanje da bude vrlo tih, kao da iz nekih čudnih razloga zaista ne želi da me probudi... I tako do mene dopreše odlomci tihog šapata iz drugog ugla sobe, jedan (vrlo mlad) ženski glas, paničan i sav visoko napet, i drugi, Esadov, muški, smirujući, opušten i siguran u sebe - nešto kao:

"... nemoj, molim te, ja to nikad nisam... ubila bih se da me ostaviš posle toga..."

"... da li me zaista voliš?... Pusti da i ja tebe volim... znaš da te nikad ne bih ostavio..."

"... volim te, ali skloni ruku!" (sve paničnije), "skloni ruku, molim te... neću!..."

"... ma opusti se, što si se tako stis'la..."

"... nemoj! neću! pusti me... hoću kući!..."

"... samo malo, ne boj se..."

"... ti znaš da sam nevina..."

"... ne boj se..."

"... joj što mi je vruće..."

"... evo, samo ću malo..."

"... ne, ... ne,... joj... bole će me... uh, koliko ti je to... joj... ubiću se..." (sve paničnije i sve ubrzanije) "neću, neću, joj, uh,  joj, nemoj... ma šta mi to radiš, nemoj, ne, ne - ne!... uhhh... kako ti to... "

"... eto, vidiš da je lepo... vidiš da ja to polako..."

"... ne znam ...ne mogu... joj, boli me... boli... pusti... pusti me...neću!..."

"... eto, gotovo je sada... već je pošao unutra, nemaš više zašto da se braniš... sad je već sve gotovo... samo ću malo... ne stiskaj se, samo uživaj..."

"... ne mogu... nemoj više... joj... neću!... neću!... dosta je... nemoj dalje... joj, boli!..."

"... sada se samo opusti... nemaš više šta da brineš - unutra je... jel ti lepo? vidiš da sam pažljiv... pusti me da te volim... tako... tako.... vidiš kako je to  dobro..."

"... uh... dobro je, dobro... samo nemoj više, molim te... nemoj više... nemoj... dosta je... nemoj sve... nemoj dalje..."

"... volim te... vidiš koliko te volim... opusti se... Eto, vidis - tako!..."

"...nemoj, molim te... puno je... ne mogu... joj... puno je to... joj, šta mi radiš..."

"... evo, samo još malo... vidiš kao si se opustila... evo, još samo ovo...  uhhhhh!"

"... pa ti si sve... boli me, ipak me boli... dosta je... molim te, dosta je!... dosta!... nemoj... joj, nemoj... nemojjj..poludeću, uhhh!...pa sve je već!... joj, šta da radim!... pa kud ćeš više!..."

"...tako, dušo moja, takvu te volim... samo još malo... ne brini..."

"...uh...uh...joj... uhhh!"

"...aaaa... aaaa... to, srce moje... tooo!"

Šaputanje je sasvim prestalo i samo su se čula izmešana stenjanja - jedno muško, zadovonjno, pobedničko i meraklijsko... a drugo žensko, prigušeno, pomireno sa sudbinom, uzdržano... Šuštanje posteljine i krckanje kreveta, nekako nervozno i neujednačenou početku, nalik na odjeke neravnopravne bitke, polako je preraslo u smireno, ritmičko, znalački vođeno, da bi na kraju sve prešlo u visoki kreščendo - burno finale gde su svi tonovi, škripa kreveta, uzdasi i poneki jauk, pokazali da su pobeda ili poraz - kako se sa koje strane uzme, potpuni i veličanstveni! ...

Naravno da mi ni na kraj pameti nije palo da se pridružim, jer sam tačno pročitao Esadovu želju da ovaj "plen" ostane samo njegova, lična svojina. Verujem da je bio ubeđen da se ja sa te vojne zezancije od vežbe još nisam vratio, a kad je video da sam tu, i da vrlo čvrsto spavam, odlučio je da ipak nema razloga da odustane od svoje namere, od teškom mukom ulovljenog i namamljenog plena u svoju jazbinu... (Ako nisu palili svetlo, ona "riba" sigurno nije ni znala da u sobi ima još nekoga.) Znam da je bila vrlo mlada, skoro devojčica, i bilo mi je žao...

(Zašto li sam se upravo tada ponovo setio onog čudnog čoveka sa beogradske autobuske stanice i njegovih tako sugestivnih, proročanskih reči?)



PREDSKAZANJE DRUGO

Topla letnja noć... U mojoj sobici, u mom naručju, ljubio sam blago koje sam najzad, posle toliko muka, uspeo da osvojim i dovedem u ovu oazu neometane intimnosti. Ljupka, tako se zvalo moje blago, drhtala je pod navalom mojih nežnih, vatrenih i nasrtljivih poljubaca... Skidajući joj deo po deo lagane i oskudne letnje odeće, uz lako savladiv otpor, ljubio sam je po čitavom telu...

Ustvari, koristeći poklonjeno "slobodno vreme", jer je Esad bio na odmoru, jedva sam nekako, na jedvite jade, uspeo da konačno slomim otpor jedne od najlepših devojaka, devojke za kojom sam dugo čeznuo i već žalio za njenom nedostižnošću, devojke za koju sam znao da je i Esad, već pre nego sam ja i došao u ovaj grad, bio jako zainteresovan. Ta lepotica, cvet neubrani, bila je san i uzdah svih momaka u ovom malom gradu.

Kad sam joj, nakon više zajedničkuh izlazaka, predložio da odemo do mene, do moje sobice, da slušamo najnovije ploče, rekla je: "A, znam ja... Tamo je i onaj strašni Esad koji me već dugo progoni. Da samo znaš koliko mi je dosađivao i šta sve nije radio da me osvoji! Ja se njega bojim, ne bih želela da ga sretnem." "Ma, ne! U Bosni je - neće doći još nedelju dana. Da znaš samo kakve sam ploče upravo dobio iz Beograda! Hajde, biće nam lepše kod mene nego da se ovako šetamo bez veze!"

Esad je zaista bio na odmoru i ja sam se radovao "slobodi" još čitavih nedelju dana! Ljupka i ja - nedelju dana sami! O, zar se nešto lepše može poželeti!...

(Kako su sada daleke i nevažne bile reči onog čudnog čoveka sa beogradske autobuske stanice!)...

... I tako sam u toploj letnjoj noći, kao krunu mog momačkog osvajanja, u intimi svoje sobice, u naručju držao ustreptalu Ljupku nežne mlečne i divno mirisne devojačke nevine puti, to blago neosvojivo, a sada samo moje... Sav izgubljen, raspaljen i na sedmom nebu, sada već ne mogu ni ponoviti sve ono što sam doživljavao te lude, tople letnje noći, u mom momačkom krevetu, u sobici koju je škrto, a ipak tako romantično obasjavalo samo vedro zvezdano nebo, tako kristalno jasno nad Pelisterom i usnulim gradićem... Dok sam tonuo i nestajao u mirisnom i ustreptalom telu moje Ljupke, u carobni tajanstveni vrt gde niko još nije kročio - sav svet je nestao i ničega više nije bilo sem mene u Ljupki, i Ljupke podamnom... Neverovatni grč svršavanja potpuno je izbrisao i poslednje ostatke spoljnog sveta...

Kasnije, kad su nas tihi zrikavci prizvali svesti, Ljupka me je nežno poljubila i rekla: "Nemoj se ljutiti, potrebno mi je da malo budem sama... otišla bih u onaj drugi krevet da malo spavam... ako se ne ljutiš..." Poljubio sam je i rekao: "Pa, dobro. Ali da znaš, doći ću ja i tamo - ne mozeš mi više pobeći..." Nasmešila se, nežno poljubila, i ostavila me samog... Uskoro sam pao u blaženi dremež radujući se nastavku koji još u toku ove noći sigurno sledi... a Ljupka to zna... i čekaće me...

...Trgao me šum pažljivog otvaranja vrata. Bledi mesec, koji je privirio u sobicu, sablasno je osvetlio Esada koji se pojavio iznenada, nenajavljeno, niotkuda, mnogo pre - kao da je nikao ispod same zemlje, odjednom i u najgorem moguđem trenutku!

Ne znam ni šta sam mislio onako bunovan i poluparalisan dok sam ga gledao kako se tiho svlači, svog uviđavnog da me ne probudi. Kad je krenuo prema svom krevetu, sasvim idiotski sam pomislio da će, kad vidi da je zauzet, otići na pomoćni ležaj. Ali, videvši (golo!) žensko u krevetu, on malo zastaje... Pažljivo zagleda... okreće se ka meni u neverici (pravim se da spavam - baš sam pravi idiot!)... opet gleda u Ljupku... prepoznao je... pa u mene... Ja kao blesav, i dalje sav oduzet, ne reagujem. Odlučno, čak i prkosno, skida gaće, i uvlači se kod Ljupke! Krevet je škripnuo, meni se nešto stisnulo u stomaku, grlo se osušilo, srce stalo, vatra u glavi buknula... Ko u strašnom snu kad olovno telo ne možš ni da pomeriš - i mozak mi stao, paralisao me... Ipak, verovao sam (naivno!) da će zbog one jedne zimske noći, kada sam mu "dozvolio" da sam potroši svoj dragoceni plen - da će sada i on uzvratiti meni. Ništa od toga...

Pri bledoj mesečini, osudivši sebe na nemog posmatrača, sav u bolnom grču, gledao sam "ko na filmu":

Ljupka, trgnuvši se iz sna: "... Šta je sad, pa rekla sam ti... Ej, pa, ti nisi... Ma, otkud sad?... Pa, šta je ovo?... Pusti me... neću... vikaću..." "Bolje ti je da ga ne budiš... ako nećeš da svi saznaju!" "Ma, pusti me, gde si zapeo... neću s tobom..." "Bolje ti je da se smiriš. Hoćeš da ceo grad sazna? Hajde, ti znaš da te i ja volim..." "Molim te, Esade, pusti me... ma, kud si zapeo, skloni ruku... nemoj..." "Ma pusti me samo malo, niko neće znati... nećemo ga buditi..." "Joj, al' si zapeo... pa šta ti je..." "Volim te, pusti me samo malo..." "Pa kako ću, ne mogu ja to - ja volim samo njega... Pa ne stiskaj me tako..." "Neće on ništa znati, vidiš da spava... bićemo tihi... ja sam nežan... vidiš kako sam nežan..." "Vidim... uh... vidim..." "Hajde, opusti se... tiho samo... tako... tako... nikome nećemo reći... tako... zar ne vidiš koliko te volim..." "Vidim... joj... vidim... uh..."

Prigušen i plačan Ljupkin glas dok se opirala, završi se dubokim, oslobađajućim uzdahom, kao jasan znak da je sve rešeno, znak predaje i znak mirenja sa neizbežnim. Esad se jednim potezom našao na njoj... Svet se oko mene počeo rušiti... Krevet opet škripnu pod novim rasporedom težine... Ljupka samo jeknu... Pri bledoj svetlosti, ispod belih čaršava izviruje samo Esadova crna glava koja se nakako gubi i "gnjura" u Ljupkin beli vrat i ramena... Bljesnuše nežne devojačke dojke dok je Esado klizilo naniže... Vraća se opet u prethodni položaj... Jednim pokretom zbaci pokrivač...

Ravnodušni mesec osvetli dva gola tela, svako u svom grču... Esad joj rukom zalazi u prepone... rastavlja nežne bele butine... "Esade, nemoj molim te, evo, drugi put, obećavam", plačno-paničnim glasom Ljupka pokušava poslednji adut... Esad joj se ćutke gnezdi među noge... rukom ga namešta i pronalazi put... Prosto osećam kako Ljupka usplahireno drhti, kako pokušava da se ukoči i odbije nasrtljivca...

...Sve je uzalud! Esad vraća svoju ruku iz njenih belih prepona, pošto je svoj moćni penis rutinski usmerio tačno gde treba.. Obema rukama poduhvata je ispod nežnih ramena, odiže ih malo od jastuka, i počinje svoj ritmički ples pobednika (Ljupka bolno i tiho cvili)... Sasvim polako... polako... Esadova karlica se diže i obzirno spusta... Pritiska Ljupku i krči put monumentalnom penisu... Ljupka jeca... Kao da i sam osećam njegov bolno-slatki prodor u moje sopstveno oduzeto telo... "Esade,... nemoj, molim te... joj... polako... nemoj... uf, dosta... joj..." Vidim kako se Esadovo telo grči, kako se karlica sve dublje i sve ritmičnije giba... Esad nasrtljivo i ćutke prodire u nežno telo moje Ljupke... Ona stenje i ječi... "Dosta, dosta!... nemoj više,  molim te... dosta je... ne mogu..." Esad samo ćuti i polako, sve ritmičnije i sa sve većim merakom slavi svoju slatku pobedu...

Esad to radi vrlo nežno, vrlo osećajno... polako... sa merakom dokazanog švalera... osvetnički... Sve mu ide na ruku... Čudno da baš u tom trenutku, prepunom jakih emocija, čujem opet one zrikavce u noći i vidim opet one zvezde koje kroz prozor ulaze u našu sobu - mistično prigušenim polusvetlom senče poprište teških bojeva... i osećam onaj sasvim lagan povetarac sa Pelistera... U sve to savršeno se uklapa ritmička škripa kreveta, pomešani uzdasi zadovoljstva (moja Ljupka se najzad ipak sasvim opustila)... Esad namerno odugovlači, odlaže... Sistematično... dugo... Nežno i polako, slavi svoju najslađu pobedu... Esad je nenadmašni majstor da izazove žensku da svršava dok on svoje svršavanje dugo odlaže... Čitava večnost prolazi... I na kraju, kad je tamo, u onom drugom uglu sobe, konačno sve eksplodiralo, ja sam se zgrčio - kao da sam duboko u sebe primio sve do sada prosuto seme Esada, svu njegovu strast... sav njegov erotski naboj... Eksplodirao sam u sebi, nekako nemo, bolno i jednom zauvek u životu...

("Biće skoro propast Sveta!... Biće skoro propast Sveta!..." - treštale su sada punom jačinom reči onog čudnog čoveka u mojoj glavi!)



I KONAČNA PROPAST SVETA...

Mnogo je vremna prošlo i svašta se još ispodogađalo, ali ove dve epizode ostale su u mojoj svesti kao neki prelomni momenti. Izgleda da je sve to, na neki čudan i nedokučiv način doprinelo da Esad i ja postanemo još bliži... bliži nego ikad. (To su valjda bile one konačne karike koje su nedostajale, pa da nas najčvršće povežu!)

Esad i ja smo i dalje nastavili po starom, kao da se ništa nije dogodilo, prećutno se razumevajući, kao i uvek, kao i u svemu. Čak smo još žešće trošili svoju mladost, kao da su nam najzad spali i poslednji okovi! Shvatili smo najzad da smo stvoreni jedan za drugoga, da smo povezani ko pupčanom vrpcom i da se dopunjujemo kao leva i desna ruka. Više mi ni seks sa ženskom nije prijao bez Esada u krevetu samnom. Nikad više to nije mogao biti potpuni doživljaj ako u mom zagrljaju nemam i njegovo snažno telo pored mene, skoro jednako vašno, kao i žensko podamnom. Takvi osećaji su bili obostrani i nikada nismo ni pomislili da bi moglo biti drugačije...

A onda, kao grom iz vedra neba, došla je naredba o Esadovoj hitnoj prekomnadi! Šokirani, nismo odmah shvatili šta nam se to dešava. Dva dana nam je trabalo da se osvestimo... I rešili smo da poslednje zajedničko veče posvetimo samo nama - nama samima... Da nam niko ne treba... da se odvojimo od celog sveta... da se napijemo "k'o stoka", i da nekako (nismo znali kako) damo jedno drugom ono što još nismo: deo svoje duše i zavet na večno sećanje...

Rečeno - učinjeno!

Posle pijanke koju smo priredili sami sebi, i shvativši da ipak ništa ne može da otupi naša prenapregnuta čula, sve smo batalili i otišli u našu sobicu... Sve što sledi zatim odvijalo se nekako spontano, kao po unapred određenom scenariju koji je neko drugi osmislio...

Skinuli smo se sasvim, kao u nekom transu, legli, i čvrsto se zagrlili... Nećete verovati, ali ja sam tada, što je jedan od retkih trenutaka u mom životu, iskreno i od srca zaplakao! Činilo mi se da odlaskom Esada iz mog života nestaje i deo mene, onaj deo koji mi je pomagao da svaku prepreku preskočim sa lakoćom, da na sve oko sebe gledam sa vedre strane, da gledam samo napred... i da od života grabim i tražim samo najbolje... Moj plač bio je zarazan, pa kad je i Esad zaridao, znao sam da o svemu mislimo potpuno isto, kao i uvek! Stisnuo sam ga uz sebe ljubavlju najjačom i najneobjašnjivijom, i neprestano se pitao šta je to što još nedostaje, šta da uradimo da ovaj trenutak, ova dragocenost naših toplih tela, i ovo čudno, pritajeno-uzbujuće (izdajničko?) žarenje u našim preponama ostane večno u nama...

A sve je došlo samo od sebe...

Kao u onoj tesnoj kabini kupatila, pod erotskim mlazevima vrele vode, naša se gola tela i sva naša čula potpuno probudiše... Dok su nas uspaljeni penisi palili ko žeravice, svuda po telu, stiskali smo se i upijali jedan u drugoga kao da se davimo i hvatamo poslednje gutljaje vazduha... Ne znam šta se to u meni slomilo - kao da sam nesvesno prešao u neki drugi svet, sasvim drukčijih normi i shvatanja, poljubio sam ga nežno, osećajno, iz dubine duše, u vrat, a zatim i u obraz, bliže ustima. Uzvratio mi je, bojažljivo, ustreptalo, i sasvim nežno, kao da nešto ispituje. A onda, kao da se nešto konačno i u njemu prelomilo, odlučno držeći moju glavu sa obe ruke i gledajući me netremice u oči (kao da je nešto naročito hteo da mi kaže) namestio se povrh mene, snažno me pritisnuo svojim telom i ćutke, strasno, polako, i bezobrazno perverzno, poljubio me u usta! Istog trena i ja sam konačno sve prelomio - otvorio sam usta i prihvatio ljegov vreli poljubac, ispijajući ga i gutajući ga ko iscrpljen najtežom žeđi... dok me je njegovo snažno telo pritiskalo slatkom težinom...!

Zatim je počelo... Neviđena orgija u kojoj smo se sasvim izgubili, potisnuvši sve tabue, sve predrasude, ispitujući i naprežući naša tela, naša čula i sve svoje emocije i mogućnosti - do krajnjih granica... I ne misleći ni na šta više, pa ni na sebe, samo sam osećao kako neumitno postajem deo Esadove duše i njegovog tela. Zato sam neverovatne stvari koje slede prihvatao sa savršeno mirnom savešću, kao nešto što se logično nastavlja na naš način života i čime se on tako logično i zaključuje...

I zato, kad me je Esad odlučno poduhvatio i digao mi noge na svoja ramena, znao sam da sam konacno krenuo na neverovatan put bez povratka! (Čudno, ali nekakvo ushićenje, do tada sasvim nepoznato, potpuno me je ispunilo - kao da sam samo to i čekao, čitavog svog života!) U potpunom transu, tačno i nepogrešivo čitajući jedan drugome misli, dopunjavali smo se u onome što sledi, iako nikad pre toga o takvom nečem nismo ni reč progovorili, niti ikada na to i pomislili!

To je nešto što se dogodi samo nekima,  samo jednom - ili nikada u životu!... to tako nabijeno neshvatljivo jakim emocijama..

... Sa savršenim mirom Esad je svoj penis (već potpuno sluzav i vreo) namestio na ulaz u moju unutrašnjost... Ja sam buknuo kao vulkan... Prihvatio sam ga i sav ustreptao usmerio. Nisam uopšte mislio na njegovu monumentalnost. Samo sam ga želeo svim srcem i razumom, jedva čekao da prodre u mene, da se sjedinimo, konačno i neopozivo... cudna je to stvar, ta kombinacija sa "vristecim" emocijama... Osećao sam prvo oštriju, a zatim tupu bol, ali nisam odustajao... emocije su bile ono sto nas je neopozivo vodilo i netvarno spajalo, ko jedno telo i jednu dusu... Samo sam ubuhvatio Esada rukama oko kukova upijaući dlanovima toplinu i mekoću njegove kože zategnute preko čvrstih i napregnutih mišića zadnjice, i diktirao njegovo prodiranje... Otvarao sam se kao da sam celog života samo to radio... Mislim da sam tačno čitao Esadove misli, da sam tačno osećao kako se polako gubi, i ja sa njim, i da sam sasvim odgovorio na svaki njegov uzdah i jecaj... Kazem, emocije su cudo...

Kad je prodiranje bilo potpuno, kad sam osetio da me nepodnošljivo ispunjava, do prsnuća, još nije bilo dosta! Čvrsto sam ga zagrlio uživajući u strasnoj igri snažnih mišića, potsticao da se upija i da me ispunjava koliko god može i koliko god hoće... da nikada ne zaboravim! Nikakav razum, nikakva svest, ništa nas više nije moglo razdvojiti... Njegov penis, tamo negde duboko u meni,  divno motivno raspara me, ja se grčim od nekog nepoznatog, tako slatkog bola... pomažem mu da uroni još dublje - najdublje što može... Bolelo me, palilo me... šokantno lepo... Uznosilo me van domašaja svesti i savesti... Tog trenutka bio sam Esad u meni. Njegov užitak, beskonačno uzbuđujući, preplavio me... Obuhvatam ga u sebi... osećam njegovu vrelinu, snagu, lepotu, erotski naboj... stiskam ga... izvlačim iz njega sve što se može...

Ne znam koliko je trajalo - samo znam da sam strašno želeo da nikad ne presatane... da večno ostane u meni... i ja ovako prikovan i razapet na slatkim mukama... Ali se tačno sećam tamo nekog trenutka kada smo na vrhuncu, Esad duboko u mom biću, ja potpuno predat njegovom strasnom grču, počeli svršavati...

Bilo je to najpre vrlo snažno, impulsivno i ritmično nadimanje Esadovog penisa praćeno sve grozničavijim drhtanjem celog tela... Zatim je eksplodirao u mojoj tesnoj utrobi i počeo da se pretače ispunjavajući svojom nežno-toplom spermom tu raspaljenu i podatnu unutrašnjost, moju svest, duh, moju ljubav za to raspomamaljeno, snažno muško biće koje me tako čvrsto obuhvata i prenosi u neku sasvim nepoznatu dimenziju... Osećam da i ja ističem i gubim se... Moje telo pulsira u ritmu Esadovog tela, moje srce treperi u ritmu Esadovog srca...

Opet se divlje i strasno ljubimo dok se tako rastačemo i gubimo... Opet jecamo tako stisnuti i sasvim pretočeni jedan u drugoga... Sve se beskonačno produžava... sve je potpuno nestvarno... Jedno smo telo, jedan duh, jedan um... Naša tela se grče i lome jedno drugo... Sve čvršće prikivan svakim novim i sve snažnijim Esadovim grčem, i već odavno potpuno zarobnjen i bespomoćan, vrtim se u imaginarnom krugu... Dok Esadov ludački ples nikako ne prestaje, on tiho cvili, na meni i u meni... Svet se oko nas raprskava i nestaje, vatra nas izjeda spolja i iznutra... A mi, grčevito stisnuti - svojim suzama, svojom spermom, svojim jecajima, utiskujemo jedan u drugoga sudbinski pečat vlasništva za ceo život... nešto što nam niko i nikad više neće moći da oduzme... (Da li to samo muškarac muškarca može u potpunosti da shvati, da razume i da se jedan drugome tako bezrezervno poda­?)

I tada, sasvim van razuma, punom snagom počele su da zvone reči onog čudnog čoveka, ispunjavajući celu sobu: "Biće skoro propast Sveta!!... Biće skoro propast Sveta!!..." Kao da su sva zvona na svetu udružila se i zaverila protiv mene - bubnjalo je u mojoj glavi, sve jače i jače: "Biće skoro propast Sveta!!... Biće skoro propast Sveta!!..." A ja sam grčevito stiskao Esada na sebi i u sebi, i mislim da sam konačno i kristalno jasno razumeo puno značenje tih čudnih reči..

Nema komentara:

Objavi komentar

 
Erotske price © 2012 | Designed by Incest erotske price, za sve daljne informacije Incest erotske price! =) , Incest erotske priče and Stare matorke za sex