Markus

Od trenutka kada je Markus ušao u moj život uspomene na dane provedene u zagrljajima izvesnih Arijevaca vratile su mi se kao bumerang i ošamarile mi lice.



Ovo svakako nije moj prvi put da se zaljubim u Nemca. Od kada znam za sebe, Nemci i Nemačka me, u naletima talasa, obuzimaju i nevidljivim čeljustima grabe i vuku za sobom. U ambis. U propast. U prapostojbinu iz koje su neki jedva izvukli živu glavu. Ja ih i mrzim i volim. Čini mi se da sve nacije sveta mogu jasno da postavim na svoje pravo mesto, da se jasno i glasno izjasnim da li jedan narod volim više ili manje, da tačno znam šta volim, a šta ne. Sa Nemcima i Nemačkom to nije tako. Ja je i mrzim i volim, prezirem i obožavam. Nemačkoj se često vraćam, kao ukletoj maćehi iz čije kuće ne mogu da pobegnem. Nemačka je u isti mah najlepši dečji san i najgora noćna mora, zemlja koja je u mojoj svesti obećana i zabranjena, prljava i gorda…

Markus je ukoračio u moj život baš onda kada je sve izgledalo dobro, ušuškano i mirno i za ciglo petnaestak dana uspeo da ga poljulja iz temelja. Dok ovo pišem, on sedi u avionu, na svom putu za Berlin, ponosan i gord i nadasve siguran da sve što je uradio, uradio je na pravi način…

Pre samo petnaest dana uspeo je da u moj život ponovo unese paranoju i nemirne snove pune svastika, prženih kobasica sa kiselim kupusom i pivom. Za samo par dana, naterao me je da se ponovo okrenem Silviji Plat i nanovo proživim njene stihove “Svaka žena obožava Fašistu, čizmu u lice, brutalnu životinju…”

Upoznali smo se preko zajedničke prijateljice kod koje je došao u posetu. Visok, plav, usporen i pomalo mračan, nije odavao sliku čoveka sa kojim bih poželeo da iskusim nešto više od prijateljstva. Ipak, Nemci i dalje, na neki tajanstven i podmukao način, vladaju svetom. Svojom mirnoćom, uzdržanošću i guturalnim glasovima koji vam izjedaju dušu i srce, Nemci pletu nevidljive mreže u koje se upecate, pre ili kasnije, i iz kojih vam, obično, povratka normalnom životu nema.

Izlazili smo skoro svake večeri. Petog dana me je pozvao telefonom i pitao da li možemo da se vidimo. Bez zajedničke prijateljice. Sami. Samo on i ja i gomila virtualnih Nacista i kukastih krstova koji lebde iznad naših glava. Došao je kod mene, ručali smo, pričali o vremenu, ekonomiji i poreskom sistemu, da bi par sati kasnije završili u krevetu, sa njegovim Arijevski nabreklim Schwantzom [1] , koji je prkosio sili zemljine teže čitava dva sata. Zbog njega, zbog mene, zbog zajedničke prijateljice i cele Arijevske rase u svetu, čitava stvar je morala da ostane samo izmedju nas, rekao je. Pokorno sam se složio. I od tog trenutka, vrteška je počela mahnito da se okreće.
        
  

Dolazio je kod mene svakog poslepodneva tačno u šest. Ni minut ranije, ni minut kasnije. Ritual je išao skoro na isti način svakog dana: ja otvaram vrata, Markus se smeši i govori “Hi baby” s jakim nemačkim akcentom, ja zatvaram vrata za sobom, bacam mu se u zagrljaj i govorim mu kako mi je jebeno nedostajao čitavog dana, poljubimo se i odlepršamo u kuhinju. Otvaram flašu vina, pijemo i jedemo, pričamo razne gluposti i budalaštine, ja ispravljam njegov akcenat, a potom odlazimo u spavaću sobu. Kao po Naci naredbi, skidamo se, ja klečim jer Nemačka uvek mora da ostane uspravna i ponosita zemlja, pa makar i u ovakvim trenucima, i tačno dvadeset minuta vešto obradjujem njegov nabrekli Schwantz. Arijevski snažnim rukama baca me na krevet i demonstrira arijevsku snagu, veštinu, umešnost i moć. Govori glasno i pretpostavljam prljavo, i cela scena (barem verbalno) podseća na scenu iz kakvog nemačkog porno filma, s izuzetkom da ga ne razumem baš najbolje, ali na svu sreću govor tela ne iziskuje retoričke veštine. Na samom vrhuncu ovog Naci čina, Markus koristi sve svoje fizičko-verbalne moći, jasno mi stavljajući do znanja da je samo jedna Nemačka i da je to svakako Deutschland über alles.

U momentima koji slede Markus pokazuje i svoju mekšu, emotivniju germansku stranu. Grli me i ljubi i govori nežne reči sveta, (na nemačkom!) i obećava mi da će me podučiti nemačkim nepravilnim glagolima. Kada mu testosteron padne na normalne vrednosti, uljudno napušta moj krevet, odlazi u kupatilo i dugo se tušira. Sam, jer Nemci poštuju svoju privatnost. Ispraćam ga nežnim rečima i dogovaramo se da se sutradan, (pre šest) nadjemo u gradu. Ja se vraćam u svoj krevet i čitave noći me muče snovi prepuni Nacista, logora, Hitlerovih brkova i malih, podmuklih kukastih krstova koji lebde na sve strane.

Sutradan, nakon duge šetnje gradom, tačno u šest, započinje ista maršuta na relaciji Küche-Schlafzimmer-Badezimmer. Dok me Markus znalački zakucava za krevetske daske, iznad moje glave lebde pripadnici Hitlerove omladine koji mi pevaju sledeću pesmicu:  Kuckuck, kuckuck, ruft´s aus dem Wald, lasset uns singen, tanzen und springen, Frühling, Frühling wird es nun bald… [2]

Eto vidite koliko me Nemci izludjuju!

Pevajući dečaci posle izvesnog vremena prestaju da pevaju, a do moje svesti dipire Markusov glas.

“Gut! Sehr gut!”

Sehr gut i tebi i tvom jebenom proleću!
        
  

Markus odlazi kući (valjda?), a ja ostajem sam da razrešim svoju večitu delemu: Šta je to kod Nemaca što me neodoljivo privlači njima, a potom od mene stvara paranoičnu osobu, spremnu da tresne o patos svakog momenta? Šta je to u meni što me tera da ih, nakon svega, ipak mrzim? Sedim u kuhinji, ispijam još jednu čašu vina koje je preostalo i razmišljam o svim svojim Nemcima. Pravim čitav jedan germanski spisak u glavi. Spisak Nemaca i njihovih nemačkih Schwantzova. Kristijan, Martin, Tomas, Oto, pa sad Markus. Ima li im kraja? Od svih (ne)omiljenih nacija sveta, zašto mi se čini da sam najviše vremena proveo baš sa Nemcima? (Izuzev Srba, mora se priznati). Kakve su to nevidljive niti koje me vezuju za sve njih? Zašto ih tako prokleto volim i isto tako prokleto mrzim? Ne govorim njihov jebeni jezik, ne znam previše ni o njihovoj kulturi, istoriji (izuzev možda Nacističke?), niti običajima. Nije li možda svemu kriva moja baba, koja je za vreme okupacije Nemcima spremala tople obroke, iz prostog razloga što se plašila za svoj život i živote svoje dece? Potom se prisećam svih priča koje su mi babe i rodjaci pričali kao detetu. Nije mi poznat niti jedan podatak da je neka moja baba završila u krevetu s Nemcem. Uostalom, da se nešto slično desilo, to nikada ne bih ni saznao. Moje babe o tome nisu pričale! One su bile patriote, a Nemci su bili agresori! I onda mi sine - čitavu moju generaciju trovali su pričama o patriotima i agresorima! Tokom čitave osnovne škole, provedene u komunističkim učionicama stare Jugoslavije, punili su mi uši i glavu pričama o partizanima i Nemcima, o patriotima i agresorima. O neprijateljima, kako su ih školski udžbenici otvoreno nazivali. I često ih nismo ni zvali Fašistima, već jednostavno Nemcima. Nemci su bili neprijatelji, a mi (ko god da smo to), bili smo patriote. Patriote ne spavaju sa neprijateljima. Patriote ne odlaze na maratonske seksualne igre sa Nemcima, i ako to ne daj bože rade, to je onda zbog nekog višeg cilja! Zbog zemlje, otadžbine i rodne grude! Da li se i ja onda tucam sa svojim Nemcem radi nekog višeg cilja? Čisto sumnjam! Eto, pročitaš nekoliko lekcija iz nacionalne istorije, dobiješ peticu i osmeh nastavnika, odeš kući srećan i sa mislima da si nešto pametno uradio, a potom te iste te lekcije proganjaju čitavog života.

Otišao sam na spavanje sa uverenjem da je nacionalna istorija upravo ta koju treba kriviti za moju dilemu sa Nemcima. Uostalom, bolje da krivim istoriju i komunizam, nego rodjenu babu koja je “okupatoru” spremala ručak. A možda to i nije bio samo ručak? Ipak, krv nije voda…

Te noći Nacisti, okupatori, svastike i tenkovi nisu posećivali moje snove. Sutradan, Markus je došao ponovo i okupirao moj krevet. Dan kasnije, došao je ponovo. I ponovo. A onda su se stvari zakomplikovale…

Nema komentara:

Objavi komentar

 
Erotske price © 2012 | Designed by Incest erotske price, za sve daljne informacije Incest erotske price! =) , Incest erotske priče and Stare matorke za sex