Martini Boy 2 - Socijalni Radnik

Danas je zvanično tačno četiri nedelje kako se Aleksa i ja vidjamo skoro svake večeri. Moj muškarac fantom, moj Martini Boy danas više ne izgleda tako misteriozno i tako nestvarno kao pre četiri nedelje. Danas, on je samo još jedan od smrtnika u dugom nizu grešnika koji čekaju na svoj Sudnji dan, svoj lični Armagedon.
Period upoznavanja jeste najlepši period u nekoj vezi. Prošaran povremenim (ili pak čestim) odlascima u krevet. Ili je to barem u mom slučaju, (slučaj čoveka večitog igrača u partiji pokera koji često gubi), jedan od najuzbudljivijih perioda. Dovoljno ste smeli da napravite još jedan uzbudljiv korak koji ranije niste uvežbali, a dovoljno opremljeni snagom i voljom da slušate probleme (i jadikovanje) one druge strane. U periodu upoznavanja svi smo mi, manje ili više, pozitivno orijentisani i spremni da utrošimo sate i sate u neiscrpnim razgovorima, koji obično ne vode ničemu. Neki su i dovoljno uzbudjeni da pomisle da im je nebo poslalo još jednu šansu, još jednu poruku milosrdja, koju nikako ne smeju da propuste...

Nakon četiri nedelje provedenih u beskrajnim šetnjama, maratonskim telefonskim razgovorima i vlažnim noćima u izgužvanim čaršafima, počinjem da uvidjam da imam još jednu ulogu u dugoj igri koju nazivamo život. Uloga socijalnog radnika u krevetu - ponovo na repertoaru! U režiji gospodina Aleksa Svemogućeg!
Ovo nije prvi put da glumim socijalnog radnika u krevetu, (kao ni prva uloga u kojoj delim besplatne pravne savete). Ovo svakako nije prvi put da tešim muškarca u svom krevetu umesto da dozvolim da on teši mene. I definitivno nije prvi put da dozvolim da mi muškarac plače na ramenu, dok mu krajevima izgužvanog čaršafa brišem suze i privijam ga u svoje toplo naručje okupano majčinskom nežnošću...
Sranje. Nikada mi ranije nije palo na pamet da ću završiti tako. Sa Aleksom se to prvi put dogodilo već na trećem sudaru. Nakon relativno burne noći i prilično vatrenog seksa, moj muškarac fantom je otvorio svoju dušu i svoje srce i započeo dugu sagu o svom lagodnom, ali ipak nesrećnom životu. Prva dva sata slušanja takve jedne epopeje, u kojoj on (moj imaginarni fantastični ljubavnik, pokupljen u jednom ne-tako-popularnom lokalu) poprima razmere tragičnog junaka nikad shvaćenog u sredini u kojoj živi, nisu se činila strašnim. Ulaskom u treći sat njegove “tužne ali istinite priče”, moja optimistička predvidjanja da će se umoriti i konačno zaspati, počela su da jenjavaju i da se gase. Dobro, lepo je sve to što čovek ima poverenja u mene i što mi se tako otvara nakon samo par dana našeg poznanstva, ali, hoće li ikada prestati?
Priča prva: Razvedeni roditelji, baba i deda koji se bore s činjenicom da im unuk raste u “emocionalno nestabilnoj sredini”, povremena zadirkivanja uličnih derana (kojima se roditelji još nisu razveli, al´ samo što neće), pogubni uticaj razvoda na ocene i uspeh u osnovnoj školi, problemi s prvom simpatijom i haos u pubertetskoj glavi u opštem sveznanju da mu se dopada isti pol, novonastali haos u otkriću da mama (zaboga!) ima novog muškarca u svom životu, problem prvih bubuljica i prvih vlažnih snova, problem i frustracija da li je sa njegovim penisom sve u redu, kao i problem zbog svih gorepomenutih problema na jednom mestu.....
OK. Prvu noć smo nekako preživeli. Iscrpljen svim svojim dečačkim problemima, moj idealni muškarac je konačno zaspao, a mene ostavio s glavoboljom i blagom mučninom u želucu nastaloj zbog paklice popušenih cigareta. Ujutru se budimo u isto vreme. Aleksa je veseo, odmoran i spreman za novi dan. Ispraćam ga i vraćam se u krevet (koji još uvek miriše nas) i ne ustajem čitavog dana. Operacija uspela – pacijent preživeo.
Narednih dana, Aleksa ne priča previše o sebi (ili svom detinjstvu). Dozvoljava mi da potonem u svojim iluzijama da se scenario prve ispovedničke noći više neće ponoviti. Izlazimo zajedno, a potom se ludački tucamo. Zaspimo jedan drugome u naručju i ne pričamo puno. Sada je sve onako kako treba da bude, onako kako smo zamislili da bude. Naše upoznavanje se sada odvija kao po definiciji uzetoj iz neke knjige o popularnoj psihologiji. Uloga socijalnog radnika je ubrzo zaboravljena i sada se osećam onako kako bi (možda) trebalo da se osećam, kao drug i kao ljubavnik. Sve dok na red (po unapred pripremljenom scenariju) ne dodje Priča broj dva!
Priča druga: Aleksa i ja provodimo zaista divno veče. Izašli smo na večeru. Sve je vrlo romantično. (Možda je to ono pravo?) Dolazimo kod mene i opet ludački vodimo ljubav (barem ja želim da verujem da “vodimo ljubav” radije nego da se “tucamo”). Ubrzo, zavesa se podiže i scenu stupa Aleksa, u ulozi Paćenika Veka, kao i ja u ulozi Socijanog Radnika večeri...
Počinje beskrajni monolog od tri sata: Prvi dečko – za i protiv (šta će reći mama ako sazna?), prvo slamanje srca (njegovog naravno), prvo pijanstvo i prvi poljubac. Čisto radi dramske tenzije, Aleksa pusti nekoliko suza da mu se dramatično skotrljaju niz obraze. S njegovom glavom u svom krilu, ležim i tešim ga pričama kako smo svi prošli kroz isto. Govorim mu da je tako moralo da bude, da smo svi mi iskusili manje-više iste probleme. Uporedjujem njegovu priču sa sličnim pričama i ubedjujem ga da njegova priča nije tako crna. Izmišljam nepostojeće ljudske tragedije (u njihovim najcrnjim detaljima) i tešim ga izrekama tipa da i nad popom postoji pop. Ljubim ga i grlim i gotovo i ja plačem zajedno sa njim. Činim sve samo da moj idealni ljubavnik zaspi što pre i dopusti mi par sati odmora posle dobrog seksa. Socijalni radnik u meni je spreman da učini bilo šta samo da reši sve probleme svog pacijenta! Vreme prolazi sporo, a u mojim ušima odzvanjaju priče o udaji njegove sestre mezimice i potajne zaljubljenosti (platonske) u vlastitog zeta. Tokom beskrajne (i nadasve mučne) noći sledi priča o nekom tipu s nekog letovanja sa kojim se prvi put tuca, a potom se kaje i dane provodi u suzama. Zatim sledi još jedna (ne manje dramatična) priča o neuzvraćenim emocijama jednog kolege sa kojim je bio na fakultetu...
Ujutru, sve izgleda drugačije. Moj idealni ljubavnik je na dnevnom svetlu zaista idealan! Pažljiv je i brižan. I što je najvažnije, ne plače. I ne priča beskrajne priče o uništenju ljudskog roda i neuzvraćenim ljubavima. Na dnevnom svetlu, Aleksa je (skoro) savršen muškarac. Možda je pametnije da se s njim tucam samo preko dana? Ipak, odlučujemo da se ne vidjamo nekoliko dana (izgovori, izgovori!). Nakon tri dana osećam da mi nedostaje. Pokušavam da ga pozovem na mobilni ali nije dostupan. Počinje da me hvata panika (da nije pronašao novog socijalnog radnika?), i u jednom ludom momentu pomišljam da počinjem da ga zaista volim, baš zbog toga što mi priča o svom životu. Moji prethodni ljubavnici su mahom bili nemi. Nisu previše govorili, pa je čovek mogao da stekne utisak da se tuca sa Helen Keler lično. Ovaj priča! Ovaj ne prestaje da priča! [ta to do djavola nije u redu sa mnom?! [ta ja to u stvari hoću? Helen Keler ili pacijenta s problemom noćnog ispovedanja?
Nakon tri duga dana padam mu u zagrljaj i jedva čekam da ponovo budemo u krevetu i da mi priča o svojim problemima. Konačno upecan, pomišljam da je uloga socijalnog radnika u krevetu kao stvorena za mene. Aleksa se raduje što me vidi. Smeje se. Smejem se i ja. Period upoznavanja je opet onakav kakav želim. Odlazimo u grad i pijemo martinije. A onda mi sine – zašto jebeni gad nikada ne pita o mom životu i mojim problemima?! Zašto misli da su samo njegovi problemi najvažniji? Zašto me nikada nije pitao o mojim ljubavima i mojim simpatijama? Ili je to pitanje koje se nikada ne postavlja? Ugušen njegovom pričom, sebe do sada nisam upitao nešto slično. Osećam se pomalo prevarenim. Osećam da njegova patologija prevazilazi moje moći socijalnog radnika. Čitave te večeri nekakav čudan bes počinje da raste u meni. U toku noći vodimo ljubav i ja ne uspevam da izbijem sebi iz glave sumnju da je moj idealni muškarac ništa drugo do još jedan lažnjak u mom životu.
“Zašto me nikada nisi pitao o mom životu?”, konačno ga pitam dok se još uvek tucamo.
“A?”, kaže on dok se znoji preko mene.
“Zašto me nikada nisi pitao o mom životu?”, ponavljam isto pitanje kao da mi život zavisi od toga.
Aleksa usporava ritam. Staje. Odvaja se od mene kao da baš tog istog momenta saznaje da sam bolesnik koji boluje od lepre. Uspravljam se u krevetu i shvatam da se ova noć neće završiti kao prethodne.
“Odakle sad to?”, pita me i briše znoj sa čela.
“Eto, palo mi je na pamet. Ti nikada ne pitaš za moje probleme. Stalno govoriš o svojim.”
“Je l´ to tebi smeta?”, pita uvre|eno.
“Ne smeta mi, samo pitam.”, lažem ja.
“Mislio sam da ti razumeš...”
“Razumem šta?”
“Pa moje probleme!”
“Tvoje jebene probleme! Kako to možeš da nazivaš problemima!”
“Za mene jesu! Ti očigledno ne razumeš!”
“Trudim se da razumem, ali mi ne vodimo dijalog! Samo pričaš o sebi!”
“To nije tačno!”
“Ovo je naš prvi pravi dijalog tokom noći! Ranije si samo plakao!”
“Znao sam da ne mogu da ti verujem! Ti si kučka kao i svi ostali!”
“Jebeno dobra kučka, tvoja lična socijalna radnica!”
“A?”
U naredna dva sata Aleksa i ja se svadjamo. Optužujemo jedan drugoga za nerazumevanje, sebičnost, egocentričnost, ozonske rupe, gladnu decu Afrike i ko zna šta još. Odjednom, više nisam socijalni radnik već egocentrična kučka koja misli samo na svoje sopstveno zadovoljstvo. Aleksa ustaje, oblači se i odlazi. Uz jedno teatralno treskanje vratima on odlazi iz mog kreveta, ubedjen da je ceo svet protiv njega, protiv njegovog (navodno) nesrećnog detinjstva. Odlazi u ubedjenju da je u pravu. Ja se vraćam u svoj krevet u ubedjenju da sam ja u pravu...
Par dana kasnije, pretvaramo se kao da ove noći nikada nije ni bilo. Aleksa zaboravlja da sam kučka, ja zaboravljam da sam socijalni radnik.
Danas, nakon četiri nedelje našeg poznanstva planiramo da napravimo malu večeru u njegovom stanu. I možda završimo zajedno u krevetu. U nadi da barem noćas neću biti njegov lični socijalni radnik na delu...

Nema komentara:

Objavi komentar

 
Erotske price © 2012 | Designed by Incest erotske price, za sve daljne informacije Incest erotske price! =) , Incest erotske priče and Stare matorke za sex